Nema mnogo „bezbrižnih“ dana u životu prosečnog navijača Partizana, nešto malo pred kraj kalendarske godine i par sunčanih dana po završetku sezone u Linglong Superligi.
Prethodnu, 2019. godinu, navijači crno-belih ispratili su nezadovoljni, ali uzdignute glave zbog dobrih igara u Ligi Evrope. Danas, 52 nedelje kasnije, čak ni „grobari“ koji veruju u Deda Mraza nemaju mnogo razloga za optimizam.
Kada se osvrnemo na period od januara do decembra 2020. godine Partizan je mogao i morao mnogo bolje. I nije u pitanju samo činjenica da je prvi put posle 6 godina sezona završena bez trofeja ili činjenica da, ma kako to paradoksalno zvučalo, osim večitih derbija Partizan nije bio, blago rečeno, konkurentan Crvenoj zvezdi. I ne boli „grobare“ samo to što još od onog nesrećnog dvomeča sa Zaglebjem crno-beli nisu odigrali manje evropskih utakmica (a problem nije bio samo u smanjenom broju mečeva zbog pandemije koronavirusa). Ako pokušamo da stvari sagledamo bez političkog konteksta, iako će mnogi reći da u Srbiji ili srpskom sportu danas to gotovo da nije moguće, potrebno je pronaći odgovor na pitanje da li je Partizan, odnosno ljudi koji ga vode, mogao da neke stvari uradi bolje ili makar manje loše u odnosu na povučene poteze.
Savo Milošević je već nekoliko meseci prošlo vreme kada je u pitanju klupa crno-belih, ali je imao itekako veliki uticaj na početak drugog mandata Aleksandra Stanojevića u Humskoj. Milošević se prelako odrekao Jovana Vlalukina, Luke Cucina i Zlatana Šehovića, iako su pozicije koje oni pokrivaju bile jedne od najranjivijih u njegovom mandatu. Sva trojica su takozvani bonus igrači pa je njihovim odlaskom Milošević sebi značajno smanjio mogućnost manevra u sastavljanju tima kroz prizmu propisa o najmanje dvojici startera iz kategorije igrača mlađih od 21 godine. Umesto toga ostavio je primera radi Brežančića kojeg nije mnogo koristio ni u prvoj polovini 2020. godine. Probleme je imao i Stanojević, ali ne u tolikoj meri s obzirom da je reagovao vraćanjem Svetozara Markovića čime se stvorila mogućnost povratka Vladimira Stojkovića na gol liniju. Miloševiću možda možemo da zamerimo i što je otišao, a da nije rekao stvari koje su ga tištile, iako je obećao da hoće. Međutim bilo je i mnogo toga dobrog u Miloševićevom delu 2020. godine. Od Marka Nikolića i sezone 2016/17 Partizan nije igrao lepši fudbal, a crno-beli odavno nisu imali inteligentnijeg i elokventnijeg trenera pa su i konferencije za medije bile daleko zanimljivije. Ne treba zaboraviti ni debi Nikole Štulića, a to je potez od kojeg bi Partizan tek mogao da ubire plodove u budućnosti.
Dolaskom Stanojevića Partizan je dobio velikog „grobara“, odličnog motivatora koji je već bio u situaciji da „juri“ Crvenu zvezdu i u toj borbi izašao kao pobednik. Dobio je i stabilnost i prvi niz od osam uzastopnih pobeda, računajući sva takmičenja, nakon 3 godine. Ali, pred njim i pred Partizanom ove zime stoji možda najvažniji zadatak, najvažniji prelazni rok u poslednjih nekoliko godina. Iako mu je jedan od prvih poteza bio rastanak sa ljubimcem navijača, Umarom Sadikom, Stanojević bi mogao da se iskupi dovođenjem golgetera koji će odmah napraviti razliku na terenu. Gotovo je izvesno da Žan-Kristof Bajbek sigurno korača ka statusu nekog novog „bugarskog Bebeta“ u Humskoj, ali ako ga povrede zaobiđu imaće prolećnu priliku da sve ubedi u suprotno. Ukoliko sportski sektor pogodi sa ovim pojačanjem, a pominju se Nenad Lukić iz TSC-a i dva stranca čija su imena još uvek pod velom tajne, čini se da bi uz Sumu, Holendera i Asana crno-beli na proleće mogli da imaju moćnu gol-mašinu.
Iako ima ponude iz inostranstva, crno-beli bi morali da pokušaju da na svaki način zadrže Sašu Zdjelara, momka koji se i kod Miloševića i kod Stanojevića izborio za status ključnog igrača defanzivnom delu veznog reda. Kod prethodnog trenera propustio je samo jedan meč u 2020. godini, baš kao i kod Stanojevića, ali je kod novog trenera imao ubedljivo najveću minutažu od svih igrača Partizana.
Crno-beli će morati da povlače pametne poteze i kada je u pitanju pozicija centralnih bekova. Svetozaru Markoviću pozajmica ističe na kraju sezone, Bojan Ostojić ima već 36 godina, a od uslovno rečeno mlađih, tu su Maki Banjak i Igor Vujačić. Obojica su pokazala kvalitet, ali je neophodno dovođenje igrača, pod uslovom da Marković ne bude tu sledeće sezone, kojeg će stručni štab moći da uigrava sa ostatkom ekipe na treninzima i utakmicama u prolećnom delu sezone. Pozicija golmana je dobro pokrivena, Stojković, Stevanović i Popović garantuju sigurnost i u narednom periodu, a ne treba zaboraviti da je Partizan jesenji deo sezone završio sa 6 uzastopnih mečeva bez primljenog gola.
Posebno poglavlje zaslužuje Bibars Natho, jedini koji je, uz različitu minutažu, odigrao sve utakmice kod Aleksandra Stanojevića. Čini se da je njegova igra za nijansu ili dve slabija od odlaska Zorana Tošića, sa kojim je imao gotovo bratski odnos na terenu. Ukoliko bi Natho, nakon zimskih priprema, ponovo igrao kao kada je došao u Humsku, Partizan bi mogao da očekuje velike stvari na proleće. Možda ne kada je u pitanju borba za titulu, jer nije lako dostići 9 bodova prednosti večitog rivala, ali navijači bi bili zadovoljni ako bi se u Humskoj ponovo igrao lep fudbal.
Pomenuli smo Nikolu Štulića, koji je od Stanojevića dobio 105 minuta na 7 utakmica. Talentovani napadač je na svakoj utakmici potvrdio da bi mogao da ima sjajnu karijeru – odlično se kreće, ima osećaj za igru, odigrava na prvu, a pokazao je i da može da se nosi sa pritiskom kada je u finišu meča sa Čukaričkim postigao svoj prvenac u dresu Partizana i doneo tri boda svom timu. Verujemo da uz Štulića vredi da se pomene i ime Nemanje Jovića koji je odigrao dvadesetak minuta u poslednjoj utakmici jeseni protiv Mladosti i pokazao da će biti budućnost crno-belih.
Navijači Partizana više ne žele izgovore, klub će sledeće sezone morati da napadne titulu i zato već ove zime mora da vuče pametne poteze. I da dobro razmisli pre svakog.
