Kapiten Partizana, Saša Ilić, legenda je crno-belih, iako on sam smatra da bi vjerovatno neko drugi imao priliku da postane legenda da je toliko dugo igrao za Partizan.
foto: sportskacentrala.com– Prvo kada čujem da me oslove sa legendo ili vidim da to napišu za mene pomislim da bi možda to bio i neko drugi da je imao priliku da ovako dugo igra za Partizan kao ja. Neki će reći da sam lažno skroman, drugi da nisam svjestan svoje vrijednosti, a ja kažem da je to realnost. Svako ko imalo poznaje istoriju crno-belih može bez sekunda razmišljanja da nabroji najmanje pet vrhunskih igrača koji su prodefilovali Humskom 1 i ostavili veliki trag. Nekada je u jednoj generaciji, ma u istom timu na jednoj utakmici, bilo nekoliko legendi, s nekoliko stotina odigranih mečeva, a sada ja sam imam više nastupa za prvi tim nego svi ostali momci u mom Partizanu ili Crvenoj zvezdi. Mojih pola decenije inostrane karijere nisu izuzetak nego presedan, čak raritet. Da sam duže bio “preko” ne bih stigao da postavim toliko, teško dostižnih, rekorda, rekao je Ilić u razgovoru za Danas.
Za Sašu Ilića Partizan je čista ljubav i neprolazna strast.
– Dobro, nije da se moj život u Partizanu može svesti na brojke. Biće da sam poštovanje navijača zaslužio i onim što sam radio i uradio na terenu. Odnosom prema klubu, takođe. Za mene je Partizan čista ljubav i neprolazna strast. Trebalo bi da je drugačije, jer imam 40 godina i kao takav sam zreliji i svesniji svoje odgovornosti, ali ja se i dalje istom žestinom sjekiram kada nam ne ide i radujem kada pobjeđujemo kao kada sam bio klinja i maštao o danu kada ću se “skinuti” za prvi tim. U tom naletu adrenalina dešava se da uradim ili kažem nešto što izlazi van okvira fer-pleja i sportskog bontona pa se posle meča izvinjavam protivničkim igračima, treneru ili sudijama. Ni kada gledam Partizan na televiziji ne mogu biti miran. Što ne znači da sam veći partizanovac od bilo koga ko godinama troši vreme, pare i živce prateći naš klub, dodao je Ilić.
Samo jednom u karijeri se usprotivio odluci trenera.
– Samo jednom sam se usprotivio trenerovoj odluci. Bilo je to u vreme Mateusa, jer me je posle toliko godina “šefovanja” u završnici gurnuo na zadnjeg veznog. Nisam se bunio zato što je izabrao Zvonimira Vukića za najbližeg napadačima, jer sam znao da ne mogu dvojica ne jednu poziciju i poštovao izuzetno znanje mog kolege, već sam tvrdio da toliko daleko od gola ne mogu biti koristan ekipi. Naravno, njegova je bila poslednja, a ja sam tada definitivno shvatio da je sve za čovjeka (igrača). I da svuda možeš da izvučeš svoj maksimum, pojasnio je legendarni kapiten Partizana.
Izvor: sportskacentrala.com
