Milinko Pantić je legenda Atletika iz Madrida, to će vam reći svaki navijač „jorgandžija“.
Njegov doprinos osvajanju duple krune u sezoni 1995/96 teško se može rečimaopisati, ali Srbin ističe da nije dosanjao sve svoje snove kada je u pitanju ovaj klub.
– Moj najveći san ostao je nepromenjen – želim da treniram Atletiko. I ja sam ubeđen da će taj trenutak doći. Veoma sam ambiciozan, pre ili kasnije dobijem to što želim, izjavio je Pantić, a preneo „Mundo Deportivo“.
– Atletiko je poseban klub, ostavlja trag na svakom igraču koji prođe kroz njega. Atletiko e moj dom, dodao je nekadašnji fudbaler Partizana.
Svoju trenersku karijeru počeo je u mlađim kategorijama Atletika, a u sezoni 2011/12 vodio je B tim „jorgandžija“.
– Prvih pet dana pripremnog perioda su bili najteži u mom profesionalnom životu. Imao sam 36 igrača, od čega sedmoricu na probi. Morao sam da napravim treninge zatoliki broj fudbalera, gotovo da nije bilo mesta za sve, praktično nisam spavao veče pre treninga. A najteže mi je bilo da igračima saopštima da ne računam na njih,želeo sam da budem iskren, jer igrači to razumeju. Od sedmorice zadržali smo samo jednog, ostali u tom trenutku nisu bili dostojni Atletika. Kao trener morate daznate, nemoguće je svakome ugoditi, uvek će biti neko ko je ljut, pojasnio je Pantić.
On je opisao i kako je završio u Atletiku.
– Sve je počelo od Partizana, gde sam sarađivao sa Radomirom Antićem. Putevi su nam se razišli, ja sam otišao u Panionios, on u Saragosu. Sezona 1994/95 je bila jednaod najboljih za mene, 20 asistencija i 17 golova, otišao sam u Srbiju da se pripremam sa klubom za novu sezonu i saznao da je Antić preuzeo Atletiko. Pozvao me je idirektno rekao: Želim da dođeš u Atletiko. Bio sam znatiželjan da li mogu da igram na takvom nivou. Dolazak u Atletiko je bila sudbinska stvar, o tome može da se napravi film, zaključio je Pantić koji je osim B tima Atletika vodio Baku i Dalijan Jifang.
IZVOR: SPORTSKACENTRALA
