U životu je često teško objasniti zašto neke stvari volimo, a neke ne. Svaka osoba je jedinstvena individua i svima nama se bar jednom u životu desilo da ne možemo objasniti zašto volimo neku stvar. Zašto volim fudbal je jedno od pitanja na koje nemam odgovor.
Tokom cijele radne nedjelje jedva čekam da dođe vikend, da uživam u fudbalu. Gotovo da nije prošao jedan vikend a da nisam, gledajući Premijer ligu, poželio da živim u Britaniji. Koliku god odbojnost ja lično osjećam prema Englezima, oni imaju to što ja nikad nijesam imao. Luksuz da subotom popodne opušteno odem na stadion i odgledam meč crnogorske lige. Neprestano pitam sebe da li će se to nekada promijeniti? Jednom prilikom zvaničnik jednog domaćeg kluba mi je rekao da ljudi neće da dođu da gledaju svoj tim, neće da plate par eura i time pomognu klub. Pitao sam ga – šta vi nudite jednom običnom navijaču za tih par eura? Pogledao me s čuđenjem. Ne, zaista, insistirao sam, šta mu nudite? Sjedenje na betonu, kišbran u ruci, promrzle prste. Ako bude srećan, neće dobiti upalu pluća. Da li mislite da se ljudima ide na takve stadione, da li mislite da bi otac odveo sina na takav meč? Ne, naravno da ne bi, ja ne bih.
Slike sa naših stadiona su već godinama tužne. Upravo one su prava slika gdje se nalazi domaći fudbal. Pitam se da li ta mjesta na kojima se odigravaju utakmice uopšte možemo i nazivati stadionima. Liče na to, bar kad je lijepo vrijeme. Možda bi kod nas u Crnoj Gori trebalo uvesti pravilo slično onom koje imaju u bejzbolu. Nema igre po kiši. Naša država posjeduje dva stadiona koja „ispunjavaju” standard UEFA. Tačnije, imamo jedan skroman stadion i jedan koji ima ogromne nedostatke. Pitanje je dokad će nam UEFA gledati kroz prste, posebno za stadion kraj Bistrice. Samo Andora, San Marino i Lihtenštajn imaju nacionalni stadion sa manjim kapacitetom od našeg. FSCG se nađe u haosu svaki put kad nam u goste dođe neka velika reprezentacija. Samo oni znaju na kakvim su mukama u tim trenucima. Do karata se ne može doći, trebovanja budu i tri puta veća od kapaciteta stadiona. Za to niko nema sluha već godinama, za takav problem nikoga nije briga. Navijači se ljute na Savez jer ne mogu da dođu do ulaznica. Savez je nemoćan, jer sam ne može izgraditi stadion, a svakako bi mu u interesu bilo da umjesto 10 hiljada ulaznica proda 30 hiljada.
Prilikom prezentacije planova za izgradnju istočne tribine stadiona pod Goricom saopšten je jedan nevjerovatan podatak. Izgradnja te tribine, navodno, koštala bi minimum 30 miliona eura. Poređenja radi, izgradnja Kardif Siti stadiona u Velsu, kapaciteta 26.828 mjesta, koštala je oko 55 miliona eura. Klubovi, s druge strane, djeluju potpuno nezainteresovano za ovu problematiku. Funkcionišu po principu „nemamo ni za plate, a ne za stadion”. Svi očekuju da im neko drugi riješi taj problem. Očekuju da država, opština, Savez rješavaju njihove probleme. FSCG je do sada uložio preko pet miliona eura u fudbalsku infrastrukturu širom zemlje pomažući klubove. Da ne pominjem često davanje pozajmica klubovima, posebno tokom takmičenja u Evropi.
Možda bi „škotski model” bio dobro rješenje i za naše klubove. Lista pravila koja se moraju ispoštovati za takmičenje u 1.CFL. Pa ko bude vidio interes da se takmiči, ko bude uložio 100% svojih mogućnosti, naći će način. Moralo bi se uraditi nešto drastično, pa makar sveli ligu i na osam klubova. To bi bio jedini način da se iskristališe ko zaista želi da radi svoj posao kako treba. Ko želi da radi radi dobrobiti klubova i fudbala, a ne radi svog ličnog interesa. Za sve postoji način, u 21. vijeku smo mada to neki još nijesu shvatili.
FSCG jednostavno treba da prestane da izigrava „roditelja” klubovima koji nisu sposobni da funkcionišu samostalno, jer da nije Saveza koji završava gotovo sve poslove oko takmičenja mi ne bismo imali ni ligu. Ne treba biti previše pametan pa shvatiti da nam je zakon o sportu neophodan. Mora se jednom za sva vremena raščistiti s time ko su vlasnici klubova, ko su vlasnici zemljišta na kojem se nalaze stadioni. Svi klubovi bi morali podnositi finansijske izvještaje o poslovanju. Danas je lakše saznati koliko je iznosio transfer u Premijer ligi, Bundesligi nego koliko i kako se prodaju igrači iz naših klubova. Šta se dešava sa tim novcem i slično. Treba dozvoliti privatnicima, zašto ne i strancima, da ulažu u klubove. Da bi takvi ljudi bili motivisani da ulože u određeni klub, oni moraju znati na čemu su.
Generalno gledano, kad god bi se spomenula izgradnja ili adaptacija nekog stadiona, odmah bi se krenulo i sa nagađanjima koliko „miliona” bi to koštalo.
Zašto se čelnici naših klubova ne bi ugledali na engleske klubove. Pritom ne mislim na Mančester Junajted, Arsenal, Čelzi. Ne mislim ni na timove iz Čempionšipa, Lige 1 ili Lige 2. Dovoljno je da pogledaju kakvi su, koliki su i koliko su koštali stadioni koje koriste timovi koji se takmiče u nižim ligama u Engleskoj. Takvi stadioni su idealni za naše uslove, jer većini naših timova ne trebaju stadioni sa kapacitetom većim od 3.000 do 4.000 mjesta.
Svaka opština u Crnoj Gori može za stadion koji je u njenom vlasništvu izdvojiti par stotina hiljada eura za adaptaciju postojećih ili za početak izgradnje novih. Takve investicije ne bi zahtijevale milione eura, a donijele bi pristojne stadione svakoj opštini u Crnoj Gori.
