Crnogorski drugoligaši su uveliko na zimskom odmoru, a zajedno sa njima odmara i nikšićki Čelik. Odmara, iako se nije puno umorio ove jeseni. Ustvari se nije umorio nimalo, jer nije imao ni od čega.
foto: Bajko StanojevićAli nije to ono najstrašnije. Bivšem osvajaču Kupa Crne Gore nije prvi put da tavori na začelju tabele. Imao je on mnogo teških trenutaka kroz decenije postojanja. Prelazio je iz lige u ligu, padao i uspinjao se, ali je to samo bio nezaobilazni dio stasavanja kroz koji prolazi svaki klub, pa tako je morao i Čelik, koji ne bi mogao ni postati Čelik da nije prošao taj neizbježni proces kaljenja.
Od 1957. godine prošlo se kroz sve i svašta. Odlazilo se na utakmice teretnjakom, treniralo se na livadama, svlačionice su bila misaona imenica, a čuvene 1968. godine se desila i revolucija, plasman u Drugu saveznu ligu. Sutjeska je ipak i dalje bila bliža srcima Nikšićana. Mnogo je lakše bilo navijati za Bajinu generaciju koja je dočekivala velikane jugoslovenskog fudbala i često ih prihvatala nimalo domaćinski, naravno u fudbalskom smislu.
Čelik je i dalje morao da se kali. Prolazile su godine, decenije, a onda se sa početkom novog vijeka počinje pisati najljepša priča na stadionu “Željezare”. “Pali” se FAP Mašina, stvara se avangarda, počinju se praviti rezultati, a sve više Nikšićana okreće se manjem, ali klubu u usponu.
Željeli su “Fapovci” tada u svojim redovima Ze Roberta, Faulera i Klajverta, a nisu marili ni šta ih Anderson Pamela pita, jer su više simpatisali Milenu Travić koju Čelik čak i života košta. Naravno, sve je to bilo samo u pjesmama, ali je itekako bilo puno harizme i pravo osvježenje za opštu sliku na tribinama crnogorskih stadiona.
Čelik tada lako postaje i inspiracija nikšićkim pank bendovima, čiji članovi svoju stvaralačku kreativnost krunišu najljepšim stihovima za valjda voljeni klub. Navijačka euforija kulminira u baraž mečevima za popunjavanje prve lige protiv gradskog rivala kada se čitav grad sjatio na tribine Gradskog stadiona.
Rezultatski zenit “Metalurzi” ostvaruju 2012. godine kada osvajaju Kup Crne Gore, a tog istog dana je nekadašnji Titograd “drhtao” pred “Fapovcima”, što je izazvalo i reakciju najorganizovanije navijačke grupe u državi. Svi ovi događaji i nijesu bili tako davno, ali se slika ubrzo izokrenula.
Krenule su neslavne evropske avanture, afere o namještanju utakmica, sukob kluba sa savezom, prijetnja gašenju kluba, i niz drugih negativnih stvari i sve je ličilo, rečeno klišeom, na odličan scenario za neki američki film. Da je baš bio scenario za dobru holivudsku priču onda bi epilog bio mnogo veseliji. Uslijedio bi istinski bunt onih od kojih se najviše očekuje, od onih čije srce najviše kuca za boje kluba, ali opet samo dobijamo kliše jer “život nije film”
“FAP Mašina” kada je trebala da doda gas ona je samo skrenula u stranu i tu izgleda zakočila. Dozvolila je da svi problemi nadjačaju najljepšu navijačku priču na ovim prostorima. Priču koje je svjestan samo onaj ko je bio dio nje.
Iako čelik kad jednom očvrsne ne gubi na vrijednosti, to ipak kod našeg Čelika izgleda nije bilo tako, ne makar kod njegovih najvatrenijih pristalica. Rezultati dođu i odu, ali valjda ostaje ono “najvrijednije” što čini jedan klub, ili ipak ne. Klub je počeo da posrće, kola su krenula nizbrdo i polako su svi počeli da okreću leđa. Mnogi se pravdaju navijačkom penzijom, ali zar postoji u navijanju radni staž i starosna granica koja zadovoljava te uslove?
Ze Roberto, Fauler i Klajvert su uistinu stvarno morali u igračku penziju, ali možda ne bi ni oni mogli pomoći u trenutku kad se povuku najbolji i najodaniji. Možda im je stvarno postala simpatičnija Pamela od voljenog kluba, ali to bi onda bila pobjeda neukusa, još jednog u nizu u našem gradu, a “Fapovci” su bili sve samo neukus ne!
PORTAL ONOGOŠT
Kolumna: Branko Čupić
