Tajne Zvezdinog trenerskog tandema: Kako se gradio uspjeh crveno-belih?

Usavršavanje i disciplina

Na Milojevićevim konferencijama za medije nećete čuti velike reči, čovek je koji ne voli populizam i praznu priču, već dela – jednostavno je, samo za njih ima vremena.

“Privrženi smo poslu i volimo ga, spremni smo da 24 sata budemo na terenu – sada dajemo sve od sebe u Zvezdi, kao što smo davali i na drugim mestima. Ta posvećenost nas izdvaja, to mogu da potpišem – volimo da treniramo i veliki smo radnici“, ističe 47-godišnji Milojević i dodaje:

“Za mene je možda i najveći uspjeh to što je ostalo nešto napravljeno iza nas u svim klubovima u kojima smo radili, baza na kojoj se dalje moglo graditi. Za nama se ne baca kamen i nismo od onih ljudi koji moraju da unize druge kako bi sebe uzdigli“.

Riječ “edukacija“ najviše puta je ponovljena tokom jednočasovnog razgovora sa Zvezdinim dvojcem u stručnom štabu. To je zato što se vode onom Sokratovom, “znaju da ništa ne znaju“ i čvrsto su uvereni da je napredovanje jedini način da se ne stagnira. 

“Sve frustracije proizlaze iz neznanja. Ako težim nečemu i nečim se bavim, a ne znam kako tačno to da sprovedem, frustriran sam i onda su mi svi drugi krivi. Vidimo to kod mlađih trenera – on hoće nešto, vidi da se nešto dešava, ali ne zna tačno šta i nema rešenje, pa je frustriran“, objašnjava Janković dok Milojević klima glavom, što je teza koja se provlači kroz čitav razgovor – jedan govori, drugi neverbalno potvrđuje. Potom se i Vladan nadovezuje:

“Ne postoji trener koji može sebi da priušti da pomisli da zna sve. Moramo da budemo spremni da se sve vrijeme usavršavamo i da prihvatamo nove trendove, u suprotnom stagniramo. Meni zato Vlada nije pomoćnik, ne volim tako da definišem, mi smo tandem, on je za mene prvi među jednakima jer je čovjek koji voli svakoga dana da se obrazuje. I ja sam takav, tako da uvijek u tom smislu ‘guramo’ jedan drugog i razmjenjujemo informacije“.

Obojica su timski igrači, što je u sportu kakav je fudbal posebno važno – veliki su i prijatelji, razumevanje je ogromno i obostrano, a ujedinjuje ih i to što je pojam “disciplina“ gustim markerom ispisan u njihovom fudbalskom riječniku.

“Vlada i ja smo veoma disciplinovani – ono što smo zacrtali, to mora da se odradi, takvi smo do krajnjih granica i zato uvijek postoje male poteškoće kada neko tek počne da radi sa nama. Na primer, tražim od Vlade možda i više nego što on u tom trenutku misli da može jer znam da je sposoban za to“, objašnjava Milojević.

Podjela uloga

Čukarički su sačuvali u Prvoj ligi i uveli u Superligu, a zatim su sa timom sa Banovog brda osvojili Kup i došli do kvalifikacija za Ligu Evrope. Kup su osvojili i sa Omonijom, a pod njihovim vođstvom Panionios je dvije trećine šampionata Grčke proveo na drugoj poziciji iza Olimpijakosa.

Godinama već rade zajedno i uigran su duo, pa se tačno zna ko šta radi i poverenje je veliko – ne jednom je Milojević ponovio da “ako Vlada kaže da je nešto tako, onda je tako“. Vlada daje predloge za određene djelove treninga, uz što više situacionih (funkcionalnih) vježbi, a na umu imaju i to da igrači budu motivisani i srećni dok treniraju. Riječju, da od tih treninga osjećaju korist.

“Vježbamo koordinaciju, završnicu, tehničko-taktičko elemente, a istovremeno i snagu. Neki put trening postoji i na papiru, ali najčešće pravimo male kolegijume na dnevnom nivou u koje su uključeni i asistent Kosanović, trener golmana i ostatak stručnog štaba. Ne volim ništa da radim haotično i ad-hok, tako da je kod nas sve planski i prema unaprijed pripremljenom programu kako bismo to mogli i da realizujemo i posle ocijenimo“.

Ipak, koliko god sve bilo unaprijed brižljivo pripremano, fudbal je živa stvar i nije moguće do kraja predvideti ono što će se događati na terenu, pa zato ništa i ne može da bude “uklesano u kamenu“. 

“Prilagodljivost je jedna od najpotrebnijih osobina – mora da postoji improvizacija, da vidimo kako se igrači osjećaju, šta smo radili prethodnog dana itd. Vlada i ja smo u kontaktu 24 sata dnevno, on izuzetno oseća igrače i, ako on kaže da treba promeniti režim treninga za neki od narednih dana, to će se i dogoditi“.

Vlada Janković poznat je po tome što ima mnogo uspjeha u individualnom radu sa igračima, a njegova uža specijalnost jeste fizička priprema, što je jedan od segmenata po kojem se sadašnji stručni štab Zvezde izdvaja od ostalih.

“Znaju se mikrociklusi u zavisnosti od toga koliko utakmica nedeljno ima – ne izmišljamo toplu vodu, samo smo disciplinovani u ispunjavanju onoga što je svima na raspolaganju. Ipak, mi radimo snagu malo drugačije – Vladinim metodom skoro u potpunosti smo izbacili teretanu kao zasebni trening jer želimo funkcionalnu snagu, dakle da apsolutno sve što se radi ima svoju primjenu na terenu i da se radi na terenu. Vlada radi i preventivu i snagu ligamenata koljena koja recimo ne može da se postigne u teretani“, podvlači Milojević.

Osim gorespomenutih takmičarskih uspjeha u svim klubovima u kojima su radili, još je impresivniji sljedeći podatak – nijedan igrač ni u jednom timu koji su vodili nikada nije imao povredu muskulatornog tipa (istegnuća i sl), jedine povrede koje su se dešavale bile su mehaničkog tipa, tj. u toku igre i od protivnika.

Jasno je da Vladini metodi daju efikasne rezultate, a to posebno dobija na značaju kada se zna da vremena nikada nema dovoljno – knjiški, pripreme fudbalera trebalo bi da traju šest do osam nedelje, a Zvezda je ove sezone na raspolaganju imala svega tri.

“Vršimo testiranja kojima ustanovimo nivo pripremljenosti i onda na osnovu tih pokazatelja pravimo program rada. Različite su potrebe svih igrača, danas mora da postoji individualni pristup – ne trenira se vježba, nego se trenira igrač“, naročito naglašava Janković poslednju rečenicu.

Glavni trener postavlja viziju i filozofiju ekipe, a asistenti su tu da u svojim reonima “prate“ tu filozofiju – kako Vlada ističe, “mi saradnici i igrači moramo istim očima da vidimo zahtjeve šefa kako bismo bili uspešni kao cjelina“. Naravno, Jankovićeva uloga ne iscrpljuje se jedino u fizičkoj pripremi igrača. 

“Kompleksno je, učestvujem u kompletnom radu – u organizacionom, u dijelu sprovođenja treninga i u analizi posle toga u mjeri u kojoj je neophodno. Imamo gomilu rekvizita koji moraju da se postave – čunjevi, kapice i slično, multidimenzionalno radimo različite vježbe i te prostore treba unaprijed pripremiti“, kaže Janković i dodaje:

“Dalje, imamo igrače koji su na individualnom režimu, uvek za sva četiri trenera postoje zadaci tokom treninga – neko će da pročita ekipe za određene vježbe, neko će da raznosi kapice, neko će da organizuje prostor za sljedeću vežbu, neko će da isteže igrače, a neko da ih informiše i da kaže šta će da rade u narednoj vježbi“.

U Milojevićevoj filozofiji treninzi traju maksimalno sat i po do dva – nijedan trenutak se ne gubi i ništa se ne prepušta slučaju. Zašto? Zato što se na treningu njeguju cvjetovi koji svoje plodove treba da daju na utakmici.

Taktička priprema i komunikacija sa igračima

Milojević duboko uzdiše, konstatuje da bismo morali da živimo s njima barem dva meseca kako bismo zaista razumeli način na koji se utakmica priprema… Ipak, potom nam nudi jezgrovit i ilustrativan prikaz.

“Počinje se od analize prethodne utakmice, svega što se na njoj desilo.Volim da imam plan utakmice, insistiram na organizaciji i u defanzivi i u ofanzivi, ali naravno da uvek ima iskakanja – onda analiziramo zašto se i kako to desilo. Dalje, radimo analizu protivnika, moraju se znati sve informacije jer je na visokom nivou tako i sa druge strane – rival zna i krvnu grupu svakom igraču, šta smo jeli i pili. Fudbal je mnogo napredovao, teren je arena u kojoj je sve dozvoljeno“, kaže Milojević i pojašnjava da tu nije kraj:

“Nekada mora da se ide i na pretpostavke, trener pretpostavlja kako će druga ekipa da igra. Zato moraju da postoje planovi A, B i C – jednostavno, strateški moraš da neutrališeš vrline suparnika, a istovremeno da iskoristiš njegove nedostatke.  Kroz igru, kroz prekide, kroz tranziciju, kroz fizičku pripremu, rupe u protivniku mogu se tražiti na mnogim mestima. Konkretno, ako vidite da je rival slabije fizički pripremljen, tražićete veći pritisak na štopere“.

Međutim, uzaludne su i najbolje strategije i najdomišljatija taktička iznenađenja ako komunukacija sa igračima nije na potrebnom nivou – na kraju krajeva, oni su ti koji ideju sprovode u delo.

“Najvažnije je da igrač tačno zna šta se od njega traži – ako to ne zna, kako onda da bude siguran u sebe i psihički jak? Ako tačno zna zadatak, ostaje mu samo da se fokusira na njega i to je to. Nejasna uputstva donose haos u glavi, nelagodnost i, posledično, nevolje na terenu. A to se sve trenira, to su zahtevi koje imam i na treningu“, kaže Milojević. 

Sa igračima se razgovara i individualno i grupno, radi se sa njima na terenu, ali trik je u tome kako se tačno prenose informacije koje oni treba da primene na igralištu. 

“Igrači su svi različite ličnosti, različite psihologije – neko već ima porodicu, a neko ima 18 godina i tek je ušao u prvi tim. Njihovi pogledi na život sasvim su drugačiji i mi moramo da im pristupamo u skladu sa time. Za nekoga je utakmica uvek život ili smrt, za drugog je zabava. Posao stručnog štaba jeste da sve to uskladi – da svi imaju isti pristup utoliko da svi rade ono što se od njih očekuje i da budu u službi rezultata“, objašnjava Janković, zastaje na čas i potom dodaje:

“Igrači osjete kada nešto znaš i nečim vladaš, onda se stvara poštovanje kroz to šta oni daju i šta primaju od tebe. Dobija se homogenost i harmonija, oni osećaju da ih razumiješ i nastaje kolektiv“.

Trener mora da upozna svoje igrače do tančina kako bi znao kako da reaguje u svim situacijama – i kada teku med i mleko, ali i kada se događa nešto nepredviđeno. Milojević ima jedno osnovno geslo kojeg se drži i ponavlja da diktatorski odnos ne donosi ništa pozitivno.

“Igrače morate da saslušate i da razumete ako nekada naprave nešto van koloseka, da razumete zašto su to uradili. Mi smo muškarci, ovo je adrenalinski sport i rade emocije, a naboj u svlačionici je veliki. Ako je neko mahnuo rukom ili opsovao, ne smete to uvek da shvatate lično, nego da znate da je to afekat jer poznajete čoveka. Malih iskakanja uvek ima i jedino što tražim jeste poštovanje, međusobno i prema svima u stručnom štabu, kao i to da se niko ne izdigne iznad tima“.

Dakle, postoji i generalni plan i principi u igri od kojih se ne odustaje, posebna priprema za svaki meč i načini na koje igračima treba preneti informacije – u bilo kojem od ovih segmenata da se napravi propust, na utakmici nastaje problem. I tada je važna brzina reakcije. 

“Ne može se predvideti tok utakmice, da li će nekom igraču ići ili ne. Prvo poluvreme se izanalizira, ponudi se neka sugestija. Mnogo puta mi se desi da zaželim samo da pozovem tajm aut, samo minut nešto da im kažem – kod nas možete da ih dozovete, ali na visokom nivou igrači vas ne čuju. Zato igrač mora uvek da bude svestan našeg plana i da zna šta radi, onda komuniciraju između sebe i pomažu jedni drugima, to je sistem povezanih sudova“, kaže Milojević.

Jedno je sigurno – nije fudbal baš ona igra “ispred zgrade“ niti je sve tako lako i jednostavno kao što se mnogima ispred ekrana čini.

Zato su i retki tako uspešni tandemi kao što su Vladan Milojević i Vlada Janković.

IZVOR: www.sportifico.rs