Sjutra startuje drugi dio takmičenja u 1.CFL.
Po svemu viđenom u jesenjem dijelu šampionata u našoj najjačoj fudbalskoj ligi, pa i zimskom prelaznom roku, slobodno možemo reći koliko god otrcano zvučalo “Za koga se igra ova liga?”.
Kvalitet fudbala nikada nije bilo lošiji, gledalaca nikada nije bilo manje, klubovi nikada nisu finansijski lošije stajali.
U ligi od 10 klubova, imamo dva koja cijelu sezonu mečeve kao domaćini igraju van svog grada.
Stadioni su u većini slučajeva u katastrofalnom stanju kada govorimo o komforu gledalaca i novinara, a ako su loši vremenski uslovi od fudbala nema ništa.
Ljudi na stadione ni ne dolaze. Više se ni derbi mečevi ne prate. Primjera radi, utakmicu Budućnosti i Sutjeske u Podgorici gledalo je oko 400 navijača. U 17. kolu na pet mečeva bilo je 750 ljubitelja fudbala.
Zimske pripreme je većina klubova odradila kod kuće, a neki klubovi nisu imali novca ni da odu do Budve ili Ulcinja. Antalija je postala misaona imenica.
Kao i pred početak svake polusezone većina klubova kuburi sa rješavanjem osnovnih finansijskih problema. Pominju se štrajkovi, igračima se često duguje po 5-6 i više plata.
Ozbiljnijih pojačanja za naše klubove i nema. Ko bi došao u tim koji mjesecima ne isplaćuje svoje prvotimce? Ko bi došao da igra mečeve pred 50 ili 100 ljudi?
Kako reče bivši trener OFK Titograda Igor Pamić ” Trebalo je da se borim za titulu bez pojačanja, pred 50 ljudi na tribinama”.
Da nema FSCG u našoj zemlji ne bi postojalo fudbalsko takmičenje. Zamislite da klubovi sami sebi organizuju ligu (kao što se radi gotovo svuda). Na šta bi to ličilo?
Da FSCG ne ulaže velika sredstva u rekonstrukcije pomoćnih terena i pravljenje novih igrališta naš klupski fudbal ličio bi na cirkus.
Ko je kriv za ovakvo stanje našeg klupskog fudbala pitamo se svi, a odgovor je vrlo jasan. SVI! Prvo rukovodstva klubova koja (uz neke izuzetke) apsolutno ništa ne rade da se stanje popravi. Nikoga, ali baš nikoga nije briga da se organizacija u klubovima podigne na kud i kamo viši nivo (opet uz par izuzetaka). Niko nema ni kratkoročnu strategiju kako izaći iz ovoga. Finansije klubova niko ne kotroliše. Kad neki od fudbalera i ode u insotranstvo niko ne može znati za koliko novca je otišao, ko dobija taj novac, šta se sa tim novcem dešava i tako u nedogled.
Liga se igra da se dođe do pozicije da se ode u Evropu. Prošlo ljeto smo se izblamirali kao San Marino nekada, mada to nikome nije previše teško leglo. Bitno je da su legle pare od UEFA, a onda sve nanovo.
I eto. Kreće drugi dio šampionata. Ništa novo. Jedni se bore za Evropu koja nam je davno pobjegla, a drugi da ne ispadnu u niži rang, a svi zajedno se bore za opstanak. Za opstanak – ali ne za opstanak u “društvu najboljih”.
Tomislav Kostić
